Našli su me na pumpi, na pola puta između Beograda i Subotice. U stvari, našla sam ja njih. Baš su mi se svideli. Odmah sam videla da ćemo se divno slagati i učinila sam sve da me dobro zapamte. Ne, nisam mogla sa njima tamo gde su krenuli jer čike na granici traže neki pasoš i potvrde a ja to još uvek nemam. Al su obećali da će me uzeti ako ih sačekam i da će sigurno svratiti u povratku. Čekala sam, o kako sam ih samo čekala. Čvrsto sam držala zatvorene okice praveći se da spavam samo da me ne bi oterali neki strani ljudi koji su samo prolazili i prolazili.
I onda su došli, stavili me u kola i moj novi, bolji život je počeo. Trenutno imam više imena jer se nisu konačno dogovorili al bez obzira da li čujem Bela, Malena, Srna, Bubice... ja dođem. Eto, toliko sam dobra. Dobila sam čak i ogrlicu sa zvoncem. Prepoznali su moju veličinu. Kao i svaka carica, prvo se čujem pa vidim. Kažu da vole da znaju gde sam a ja najviše volim krevetić mog četvoronožnog bratića Lea. Krišom odem tamo i legnem. Bratiću sam svojim oštrim zubima objasnila da ne sme da me dira i uživam dok me ne nađu. Onda me poteraju odatle i obećaju da ću i ja dobiti svoj. Onog trenutka kad shvatim da se ne grize ono na čemu se spava. Pa dobro, to tek učim. Mislim, ona presvlaka i nije bila nešto posebno dok ja nisam napravila prigodne rupice. Sad je mnogo lepša. Jastuke sam morala da otvorim i vidim kakvo je to punjenje. Radoznalost je veliki pokretač. Ne razumeju oni to ili su samo zaboravili.
Obećali su mi da će me voditi na jedno lepo mesto. Zove se Skills i tamo je puno mojih budućih drugara. Moram samo još da naučim čemu služi povodac i da svet više nije strašno i opasno mesto. Probali smo da idemo u šetnju ali moje nogice ne žele da izađu iz dvorišta. Možda neki drugi put...
Štampa
Najpre da se predstavim.
Ja sam Leo, u telu mali, u srcu najveći. Najuporniji kad je u pitanju pratnja mog najvoljenijeg dvonožnog bića, od milja zvanog tatica, jer onog pravog se i ne sećam.
Bio sam previše mali kad sam stigao kao najlepši poklon ikada. Ne volim kad sam sam u kući a još uvek nisam gledao istoimeni film da bih dobio ideje kako ulepšati i te trenutke.
Kažu mi da idu na posao i da ja tamo ne smem. Osim kad tatica ide u jednu jako dobru firmu, za mene najbolju jer, pogađate, tamo mogu da budem i – ja!
Osim drugih četvoronožnih drugara sa kojima fino podelim svaki slatkiš i granulicu, tamo su i tete koje obožavam. I slobodno bih mogao da im presedim čitav dan u krilu, da nemaju i one nekog posla, što ja baš i ne razumem jer nema lepšeg posla od češkanja – mene :)
Štampa
Kao i svaki "Žuća" poreklom sam iz grada pored Beograda – dakle ja sam Zemunac, kao i moja cimerka. Zato se dobro kontamo.
Malo sam kulirao na Bežanijskoj Kosi, malo u bloku na brdu kod škole. Na tom brdu je prvo spavao Duki. Meni su napravili dobri ljudi i kućicu ali tu sam samo spavao. Išao sam i na Savu, kupao se, tu je mnogo gotivno društvo. Onda se uveče vratim.
I tako malo po malo, uz moj šarm, nekako se privalih. Dobih svoj dom! Doduše pomogla mi je jedna zla veštica sa prvog sprata jer je pretila da će nas otrovati, pa ova moja cimerka nije spavala noću zbog toga. I eto mene malo po malo, uselio sam se skroz.
Živim sa još dva psa koje ste već upoznali, Donom i Duškom. Mi smo ‘’braća po materi’’. A mater nam je gotiva, penjemo joj se na glavu…
Verujte, bez šale, stvarno sam gospodin sa velikim ‘’G’’! Mogu to i da dokažem:
- Spavam na posebnoj fotelji. Neću valjda da se mešam sa drugim psima.
- Kada pada kiša, stojim ispod ulaza. Ne želim da se moja ćuba pokvasi. Trpeću vala dokle god kiša ne stane.
- Ako osetim miris neke ukusne hrane za ljude u blizini, granule ću samo pogledati i to sa prezirom. Gledaću i našu ‘’human’’ cimerku u nadi da ću je hipnotisati i da ću dobiti ručak, kao pravi čovek, što realno i jesam…
- Popodne uglavnom odmaram. Često na leđima kao buba. Valja se lepo opustiti…
- Pijem kafu, isključivo sa mlekom. Jednom sa probao onu crnu i malo je bljak. Ali nes ne odbijam. Dok se okreneš, cap cap, ode!
- Kada me smore braća, uđem u orman. Tamo malo kuliram. Izađem kad mi je volja. Ne oblačim njenje stvari, samo mi služe kao dušek.
- Ne lajem nikada, nisam ja tamo neka lajava džuma. Za to imamo zaduženog, Dukija J.
- Obožavam da se družim. Najviše sa nepoznatim psima pa me često čekaju da obavim svoju DDD rutinu (dnevnu dozu druženja).
- Imam hobi. Doduše, kažu da nije tako gospodski. Naime, od starih navika mi je ostala poslastica: Obilazak kontiša (blokovski kontejneri su mnogo gotivni). Ako me nema, zna se gde sam.
Sve u svemu, radostan sam što sam deo ove Skills "Give me 4" ekipe! A vi budite hrabri i dobri, udomite nekog čupavca. Puno ljubavi vam sleduje! 
Štampa
Ćao društvo, ja sam Magi, peta Skills njuška!
Niko ne zna kad mi je rođendan, ali sam mnogo emotivna pa kažu da sam u horoskopu rak.
Par meseci sam bila sama i nisam znala gde je moje mesto na ovom svetu. Niko na mene nije obraćao pažnju. A onda me je pronašla jedna devojka koja mi je brzo postala najbolja drugarica. Tu kreću moje pustolovine. Kažu da nije bilo ni vreme ni mesto – ali ljubav ne bira, a ja sam sada mnogo voljena!
Već odrasla i malo više slušam, ali dok sam bila beba, vodili su me u Skills. I sad mi je čudno kad vidim koliko sam bila mala.
Da me pitate šta sam najviše volela da radim – jela sam papuče. To mi je bila omiljena hrana. Kupe mi meso, ja hoću papuče. Kupe mi granule, ja opet houću papuče. Ne znam zašto su toliko ukusne. A i onako sve delimo na pola. Ne znam gde je problem ako su uvek po dve?!
Drugarica me uvek sa sobom vodi. Ne odvajamo se često, tako da svaki slobodan trenutak provodimo u prirodi gde ja uvek nanjušim i jurim veverice, kažu da sam pravi lovac!
U svojoj sobi imam i svoj jastuk i svoj krevet i tu sam uvek dobra. Kad me puste onda jurim i gledam kuda trčim, zato kažu sam da sam „blenta“. A ja samo mnogo volim ljude, mnogo volim druge kuce, mnogo volim toplo vreme i mnogo volim što sam voljena.
I za kraj, kako su me u Skills-u naučili - give me four!
Štampa
