Malena
Našli su me na pumpi, na pola puta između Beograda i Subotice. U stvari, našla sam ja njih. Baš su mi se svideli. Odmah sam videla da ćemo se divno slagati i učinila sam sve da me dobro zapamte. Ne, nisam mogla sa njima tamo gde su krenuli jer čike na granici traže neki pasoš i potvrde a ja to još uvek nemam. Al su obećali da će me uzeti ako ih sačekam i da će sigurno svratiti u povratku. Čekala sam, o kako sam ih samo čekala. Čvrsto sam držala zatvorene okice praveći se da spavam samo da me ne bi oterali neki strani ljudi koji su samo prolazili i prolazili.
I onda su došli, stavili me u kola i moj novi, bolji život je počeo. Trenutno imam više imena jer se nisu konačno dogovorili al bez obzira da li čujem Bela, Malena, Srna, Bubice... ja dođem. Eto, toliko sam dobra. Dobila sam čak i ogrlicu sa zvoncem. Prepoznali su moju veličinu. Kao i svaka carica, prvo se čujem pa vidim. Kažu da vole da znaju gde sam a ja najviše volim krevetić mog četvoronožnog bratića Lea. Krišom odem tamo i legnem. Bratiću sam svojim oštrim zubima objasnila da ne sme da me dira i uživam dok me ne nađu. Onda me poteraju odatle i obećaju da ću i ja dobiti svoj. Onog trenutka kad shvatim da se ne grize ono na čemu se spava. Pa dobro, to tek učim. Mislim, ona presvlaka i nije bila nešto posebno dok ja nisam napravila prigodne rupice. Sad je mnogo lepša. Jastuke sam morala da otvorim i vidim kakvo je to punjenje. Radoznalost je veliki pokretač. Ne razumeju oni to ili su samo zaboravili.
Obećali su mi da će me voditi na jedno lepo mesto. Zove se Skills i tamo je puno mojih budućih drugara. Moram samo još da naučim čemu služi povodac i da svet više nije strašno i opasno mesto. Probali smo da idemo u šetnju ali moje nogice ne žele da izađu iz dvorišta. Možda neki drugi put...