Dobra strana „kancelarijskog žamora“

Ako postavite mikrofone u svaki hodnik, na svako stepenište ili mesto gde se pije kafa, šta ćete čuti? Razne studije ukazuju na to da bi pregled dobijenog sadržaja otprilike ovako izgledao:

Tračevi (14%). Ljudi vole da pričaju o kancelarijskim intrigama: Ko sa kim spava? Da li je taj-i-taj zaista podneo ostavku da bi “isprobao druge mogućnosti” ili je dobio otkaz? Kako je onaj idiot unapređen? Ko je trenutno u milosti, a ko u nemilosti šefa?

Ljudi takođe pričaju o ustanovama za brigu o deci, restoranima, televizijskim programima i sportskim događajima. U tim pričama ljudi se vezuju i grade odnose koji će postati osnova za razmenu poverenja i znanja. Ali, sve je to samo delić onoga o čemu se priča kada se zaposleni nađu zajedno.

Posao (86%). Većina kancelarijskih konverzacija se odnosi na posao: Na koga se može osloniti/kome se može verovati/ko je dobro informisan? Kako treba da se ponašam u ovoj situaciji? Da li si ikada poslovao sa ovom mušterijom/menadžerom/da li si se ikada sreo sa ovim problemom? Šta je potrebno da bi se uspelo u organizacionoj kulturi kao što je ova?

Ljudi razmenjuju informacije o svojim projektima, sarađuju da bi razvili inovativne proizvode i usluge, i vode svakodnevne razgovore o tome “kako se ovde završavaju stvari”.

 

 

A to je način kako “kancelarijski žamor” za jedno preduzeće postaje novac u banci.

Nagomilano znanje jedne organizacije je uskladišteno u glavama pojedinaca i širi se preko informacija i priča koje oni razmenjuju unutar grupa kojima pristupaju. Ljudi više nauče tako što na hodnicima porede iskustva nego čitanjem službenih priručnika kompanije, online pristupom bazama znanja ili pohađanjem kurseva. A kao rezultat ovih neformalnih konverzacija, organizacija gradi svoj ugled. I dok niko ne poriče važnost časova, baza podataka i knjiga, značaj jednostavnog okupljanja ljudi i njihovo podsticanje da razgovaraju, često se previde.

Korporacija Xerox je naučila ovu lekciju kada je tragala za načinom na koji bi povećali produktivnost svoje službe održavanja koja radi na terenu. Jedan antropolog kulture je putovao sa grupom tehničkih predstavnika da bi posmatrao kako oni zapravo obavljaju posao, u poređenju sa tim kako oni opisuju to što su radili ili šta njihovi menadžeri pretpostavljaju da su radili. Oni su se okupljali u zajedničkim prostorijama, kao što su izdvojeni delovi stovarišta ili za kafom, da bi razmenjivali priče sa terena. To su bili momenti kada su predstavnici postavljali pitanja jedan drugome, identifikovali probleme i razmenjivali nova rešenja čim bi do nekog došli.

Impresionirani potencijalom ovih neformalnih okupljanja zaposlenih, istraživački centar Xerox-a (Xerox Palo Alto Research Center, PARC) dodao je tehnološki element i povezao lonče za kafu sa kompjuterskim monitorima. Svaki put kad bi neko pravio kafu, zasvetlela bi ikonica na ekranima zaposlenih. Videvši svetleću ikonicu, ljudi bi izašli iz svojih kancelarija, iz različitih delova zgrade, da bi se sreli na kafi. Kako su razgovori koji su proistekli iz ovih okupljanja postajali sve kompleksniji, PARC je instalirao ogromne table oko tih prostora, tako da bi ljudi mogli da iscrtavaju dijagrame i ispisuju ključne stvari. Ovo je, zauzvrat, dopustilo drugima koji su bili prisutni da vide kuda vodi diskusija i da se priključe.

Da bi ohrabrili zaposlene da se okupljaju i međusobno ćaskaju, neke kompanije su dizajnirale široka stepeništa sa velikim odmorištima. Druge su napravile atraktivne zajedničke prostorije za zaposlene, a planeri za sastanke su zamoljeni da više vremena namene neformalnim interakcijama na poslovnim savetovanjima.
Da li ste ikada pomislili da će se ovako nešto dogoditi? U potpunoj suprotnosti sa starim “prekini da gubiš vreme i vrati se na posao”, najnaprednije kompanije današnjice u stvari pomažu zaposlenima da pronađu načine da prestanu “sa radom” i počnu da razgovaraju!