Mogu li nas kompjuteri naučiti veštinama?
Kada se bilo koji trener prvi put susretne sa konceptom e-learninga (elektronskog učenja ili učenja preko kompjutera), često se postavljaju neka bazična pitanja:
Šta je tačno e-learning i kada ga je moguće koristiti?
Na prvo pitanje je teško odgovoriti, ma kako to čudno zvučalo, jer moramo da objasnimo na koje sve načine kompjuterska mreža može pomoći u učenju obezbeđujući učenicima pristup materijalima, tutorima (učiteljima) i drugim učenicima. Tada, odgovor na prvo pitanje čini odgovor na drugo pitanje još težim. Svaki metod elektronskog učenja ima svoje jedinstvene prednosti i pojavne oblike i samim tim svoje mesto u dizajniranju „online“ i mešovitih rešenja. Bilo kako bilo, ukoliko se trener odluči za e-learning, tokom korišćenja će uvideti na koji način ovaj metod i njegove varijacije pomažu učenju a posebno učenju poznavanja činjenica, koncepata, pravila, principa, procesa i procedura. Kada dođe do veština, tu zastane!
Veštine su važne u treningu zbog toga što je vrlo malo nas zaposleno zbog onoga što znamo, već zbog onoga što smo sposobni da uradimo. Nije, dakle, dovoljno da „znamo šta“, nego moramo da „znamo kako“. Ako je odnos u obrazovanju 80:20 u korist „znati šta“, u treningu su prioriteti obrnuti. Samim tim se postavalja i pitanje:
Mogu li nas kompjuteri naučiti veštinama?
A odgovor je, naravno, da sve zavisi!
Veštine se retko uče izolovano. Obično postoji sled u učenju koji počinje davanjem osnovnih informacija, preko nekog vida demostracije veštine koja se uči, zatim samostalnog vežbanja učenika veštine u pitanju (idealno uz objektivni feedback) da bi sve kulminiralo primenom veštine u stvarnom radnom okruženju. Verovatno niko ne bi sporio da su kompjuteri koristni u prvom koraku, no sa druge strane, sve je ponovo pitanje znanja. Kompjuteri sigurno mogu pomoći u drugom koraku, jer skoro svaka veština može biti prikazana, demonstrirana uz pomoć grafike, animacije, audio i video zapisa. Kompjuteri mogu biti od pomoći i u trećoj fazi kada je učeniku potrebno obezbediti vežbanje i feedback, ali će ovde njihova primenjivost zavisiti od vrste veštine koja se uči.
Neke veštine su u osnovi kognitivne, uključuju rešavanje problema, planiranje i odlučivanje, i u našem poslovnom svetu mnogo od onoga što radimo potpada pod ovu kategoriju – programiranje, pisanje izveštaja, analiza podataka, planiranje projekata, kreiranje marketing strategija. Ovi poslovi se obično izvode uz pomoć komjutera, pa nam nije potrebno mnogo da verujemo da ih na isti način možemo i vežbati. Ovde je problem, naravno, kako dobiti feedback na vaš kod, vaš izveštaj, vašu analizu, plan projekta ili strategiju. Kompjuterski softver se može razraditi da pregleda vaš rad i da vam individualni feedback, no čini se da je ovakva praksa komplikovana i nepouzdana. Ali, kompjuterska mreža vam omogućava da svoj rad elektronski podelite sa tutorom i kolegama, gde god da se na svetu fizički nalazite, i da o svom radu sa njima razgovarate koristeći e-mail, sistem trenutnog prenosa poruka i forume.
Šta se dešava sa veštinama u ophođenju, onima koje uključuju vašu interakciju sa klijentima, snabdevačima, šefovima, kolegama i zaposlenima. Dobar uspeh se postiže dizajniranjem softvera koji pomaže u učenju prvih koraka u primeni ovih veština – scenarija koja posmatrate i komentarišete, scenarija u kojima ste vi aktivni učesnik i određujete šta će se sledeće dogoditi. Ipak, ovi prvi koraci nisu autentični kao stvarno iskustvao koje se može steći vežbanjem u učionici, gde imate mogućnost igranja uloga i primanja direktnog feedback-a od ostalih učenika. No, čak ni ovo nije dovoljno. Ni jedna se veština ne može naučiti od jednog ili dva vežbanja, učenik mora da nastavi da je razvija tokom rada, uz kontinuirani feedback o svom napredovanju od svog mendžera ili couch-a.
Treća kategorija veština su psihomotorne; praktične veštine koje uključuju interakciju sa mašinama, alatima, transportnim sredstvima. Ni učionica ni kompjuteri nisu od velike koristi prilikom učenja većeg broj ovih veština, no i ovde postoje izuzeci. Ukoliko je veština vezana za kompjuter, npr kucanje ili korišćenje miša, onda nije iznenađujuće videti učenika koji direktno uči na kompjuteru. Još bolji primer je upotreba simulatora koji uče veštine koje su u realnom svetu suviše skupe ili suviše opasne – pilotiranje avionom ili raketom, rad na nuklearnim reaktorima i naftnim platformama, navigacija podmornicama i velikim brodovima.
Kakav je onda zaključak?
Mogu li nas kompjuteri načiti veštinama? Kao što smo videli, oni mogu pomoći u ranim fazama učenja bilo koje veštine. Kada su veštine kognitivne, tada su često u stanju da obave ceo posao, što sa društvenim i psihomotornim veštinama nije slučaj. E-learning nije magično rešenje ništa više nego učionica, zbog čega mešoviti vid učenja ne predstavlja kliše, već praktičnu potrebu.