Čekala sam, čekala sam ...
Čekala sam, čekala sam ...
Kladim se da vam sledeći scenario nije nepoznat: šestoro ljudi treba da se nađe na sastanku u 14h i u zakazano vreme petoro je tu, ali šestog nema. I oni tako sede i čekaju dok najzad, šesta osoba ne utrči u saluza sastanke, i njihov sastanak zakazan za 14h, počinje u 14:15. Petoro ljudi je stiglo na vreme, petoro ljudi je čekalo i istih pet protraćilo više od sata dragocenog kompanijinog vremena.
Ako pitate zašto, zakasneli će vam uvek odgovoriti da zaista nije mogao da stigne na vreme. "Vi ne možete da shvatite kolika jeodgovornost na meni", zaklinjaće se. "Moje dužnosti je nemoguće delegirati!".
Međutim, evo šta se, zapravo, događa: Tačno je 13:54 i naš Zakasneli je na vratima svoje kancelarije u časnoj nameri da na sastanak stigne tačno u 14h. U tom trenutku zvoni telefon.
Šta on radi? Javlja se. "To bi mogao biti vrlo važan poziv", rezonuje , a i "oduzeće mi samo minut."
Dakako, razgovor ne potraje minut, već pet, a onda usledi još jedan. Kada naš "junak" u 14,07h napokon krene hodnikom ka kancelariji u kojoj sastanak treba da se održi, presreće ga član tima sa hitnim zahtevom. On staje i sluša. "Ne očekujete valjda da ću Sonji okrenuti leđa? Pa ona je jedan od mojih ključnih ljudi!", brani se. "Reci, Sonja, kako mogu da ti pomognem?".
Sada je 14,15h i naš Zakasneli stiže na sastanak, ne mareći mnogo što je pustio ljude da ga čekaju, i ubeđen da drugačije nije moglo da bude. "Lako je vama da dodjete tačno u 14h kada nemate odgovornost kakvu ja imam. Vi ne razumete. Ja jednostavno nisam mogao da stignem ranije", vajka se on.
Poznajete li ovu osobu? Nesumnjivo! I to ne jednu, već nekoliko.
Znate li, međutim, u čemu je najveća ironija? Ta tako užasno i neverovatno zauzeta osoba, koja na sastanke nikad ne stiže na vreme, apsolutno nikad neće zakasniti na let u16:17h. Zbog čega? Zbog toga što bi u slučaju da na avion zakasni 15 minuta, do svoje destinacije mogla da ide peške!
I evo šta se dešava u ovom slučaju:
U 12:59, naš G-din Nikada-na-vreme je još uvek u svojoj kancelariji i ima tačno dva minuta da pred zgradom uhvati poslednji autobus za aerodrom. Ako zakasni na taj autobus, zakasniće i na službeni put.
Zato on na brzinu grabi sve šta ima i izlazi. U tom trenutku zvoni telefon. Šta on radi? Pa, ništa; pušta ga da zvoni. Ne sme da dozvoli da mu tamo neki poziv upropasti ceo plan. Osim toga, za trideset sekundi uključiće se automatski govorna pošta.
Na pola hodnika presreće ga Sonja, sa najhitnijom, ključnom stvari o kojoj mora da se posavetuje. Šta sad naš mister Ne-brinem-mnogo-o-vremenu, radi? Kaže joj da je to pitanje veoma važno i da će je pozvati sa aerodroma da o njemu detaljno porazgovaraju.