Moć usaglašavanja

I tu leži problem: sasvim usko gledanje na ono što razvoj treba da bude – jednostran pristup u vidu nade da će se neka industrija ili region razviti samo zahvaljujući postojećem obrazovnom ili socijalnom nivou – neminovno će rezultirati neuspehom. (Ako brod tone, možda će se neko udaviti, ali će se sigurno svi pokvasiti.) Možda je razlog što srećemo više priče nego konkretnih rezultata u razvoju ekonomije taj, što nismo odvojili vreme da bi definisali značenje usaglašavanja stavova. Grešimo kada mislimo da usaglašavanje znači pravljenje kompromisa, gubljenje raznolikosti, mikromenadžment ili 'dovođenje u red'. U najboljem slučaju, usaglasiti znači biti u harmoniji sa svrhom. Usaglašavanje podrazumeva voljno kretanje u pravcu određene vizije. Na taj način ljudi imaju pred sobom nešto što je veće, bolje i značajnije od vlastitih interesa, čemu treba da se posvete.

U tome leži moć usaglašavanja i velika je šteta ukoliko ono ne postoji. Loš ili pogrešno shvaćen pojam usaglašavanja može u znatnoj meri da ošteti sposobnost koncentrisanja energije i resursa za dugoročan ekonomski razvoj. Ukoliko se rukovodioci raspravljaju oko toga ko je glavni, čak i dok pokušavaju da prebace odgovornost, sasvim je jasno da nisu u stanju da definišu osnove i svrhu. Iako je nemoguće naći rukovodioce koji ne stavljaju sopstveni interes u prvi plan, jednako je nemoguće dostići značajan napredak bez nesebičnih lidera.

Koristi od usaglašavanja oko važnih pitanja mogu biti ogromne. Kada se postigne, onda je moguće:

• Izbeći 'vladanje carstvom koje nestaje'.
• Udaljiti fokus sa trivijalnog i usredsrediti se na ostvarivanje većeg profita – u pravom smislu reči – i to za svakoga.
• Stvoriti osećaj hitnosti oko zaista važnih aktivnosti.
• Inspirisati ljude da nađu što više načina za stvaranje pravih vrednosti.

• se suoče s realnošću. Rukovodioci treba da prepoznaju prepreke koje sprečavaju koheziju i njihovu težinu – bilo da se radi o političkim, ekonomskim, socijalnim, tehnološkim ili strukturalnim. Tek tada mogu da se nađu načini na koje će biti eliminisane.
• nađu zajedničke teme. Ne možete nešto pobediti ničim. Mora postojati sporazum oko suštine, vizije i vrednosti koje će pogurati društvo ili kompaniju ka budućnosti. Kada postoji dogovor oko toga kakva kompanija želite da postanete, lako ćete poraziti netolerantnu opoziciju.
• prihvate pozitivno nezadovoljstvo. Rukovodstvo treba da prihvati nezadovoljstvo zbog toga što je ono kao suprotnost učmalosti i lenjosti, uslov  za napredak i rast, čak i kad ono dovodi do nereda.
• postave sigurnosne mreže. Rukovodstvo mora da nastoji da eliminiše niske udare na velike igrače. Nikada se ne sme dozvoliti da posebni interesi anuliraju opšti.
• postave prioritete. Rukovodioci se stalno suočavaju s nebrojenim zahtevima, ali treba da ostanu fokusirani samo na ono što je od presudnog uticaja za napredovanje. Harmonija ne postoji ako svako peva istu pesmu. Usaglašavanje nije jednoobraznost ili ugušeno nezadovoljstvo, već stvaranje zajednički prihvaćene vizije u odnosu na koju možemo da sagledamo naše dragocene različitosti. Lako je pričati o promenama jer se tada bolje osećamo. Mnogo je teže sprovesti ih – jer nije lako menjati se.

Kvalitetno liderstvo pronalazi načine da ljude okupi oko nekoliko velikih ideja koje će im omogućiti mnogo više od pukog preživljavanja promena, i ono stvara atmosferu u kojoj će promene biti dobrodošle i iskorišćene za zajedničko dobro. Nažalost, postoji tek nekoliko kompanija koje imaju ovakvo rukovodstvo. Međutim, sve manje od ovoga - teško da se može smatrati liderstvom.